Uhapsili 360 kapitalnih košarkaških knjiga 6.11.2007.

  Već 26 meseci u Kući košarke u Beogradu nalazi se kapitalna košarkaška knjiga “Košarkaška inteligencija Jugoslovena”, čiji izdavač je Viša košarkaška škola, koja radi u toj prokletoj Kući košarke, ali su knjige u zatvoru te Kuće!

  1.. Iako je 360 komada te knjige po odluci upravnog odbora trenerske organizacije Jugoslavije preuzeo radi prodaje sekretar te organizacije Mirko Ocokoljić još 16.9.2005. uoči Evropskog prvenstva u Beogradu, određena košarkaška mafija je naknadno odlučila da se iste ne prodaju već sklone od očiju stručne javnosti i košarkaških radnika. Tu odluku su svakako doneli “određeni”, Željko Obradović, predsednik Udruženja košarkaških trenera Jugoslavije i njegov kum Dušan Ivković, član UO tog udruženja, koji su bili „stručni deo” faktičkih vladara Kućom košarke, u čijem UO KS SCG je bilo pet julovaca, naravno Crnogoraca: Veselin Barović,Želimir Cerović, Duško Knežević, Blaž Stojanović i Miodrag Babić koji su aminovali tu odluku poznatih kumova i saglasili se sa njom.
Pet – šest dana pošto sam predao tih 360 knjiga sekretaru Ocokoljiću, na promociji knjige “Uvek prvi” o pok.Nebojši Popoviću (koji me je podstrekavao na pisanje ove knjige i dao prvi intervju za istu) u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, odmah posle prigodnih govora Miodraga Babića, kao tadašnjeg Predsednika KSJ i Bore Stankovića, Miodrag Babić je zatražio od mene jedan primerak te knjige (znao je za njeno postojanje,zar ne?), platio mi 1.000 dinara i lepo je, dakle, kupio od mene. O svemu tome odmah sam obavestio preporučenim pismom Boru Stankovića, počasnog predsednika i FIBA i KSJ. Ali, Miodrag Babić je, sa svojim pomenutim crnogorskim klanom postao i ostao i postao saučesnik u mafijaškom hapšenju te knjige!
  Dokaz: svedoci Bora Stanković,Miodrag Babić,po potrebi mnogi drugi sa te pomenute promocije.
  Meseci su prolazili, sekretar Ocokoljić je ćutao iako sam sa nekoliko preporučenih pisama,faksom,internetom i slično od svih rukovodilaca Kuće zahtevao da se trenerska organizacija drži ugovora i knjige prodaje, sve dok imenovani nije pokušao (može se naslutiti po nalogu kog rukovodioca) da mi knjige vrati preko pošte, posle 14 meseci, pismom od 25.10.2005.godine, koje u fotokopiji prilažem, gde je napisao: “Poštovani gospodine Matutinović, Sa velikim zadovoljstvom Vam vraćam Vaše knjige koje već godinu dana se niste udostojili da uzmete na isti način na koji ste ih doneli”.
Znači, trenerska organizacija “sa velikim zadovoljstvom” vraća Knjigu u kojoj glavnu reč vode pok.Nebojša Popović, pok.Aleksandar Nikolić, pok.Piva Ivković, Ranko Žeravica i Mirko Novosel,Svetislav Pešić, Igor Kokoškov, Moka, Kaponja i drugi !!??

  Ukapirao sam da se Knjiga ne dopada – samo sekretarovim pomenutim nalogodavcima!  Kako mi ni Predsednik Srbije na četiri protestna pisma povodom toga nije odgovorio, pisao sam i Predsedniku Vlade Koštunici, koji je poturio svog Velizara Pavlovića, iz nekakve njegove komsije za zaštitu ljudskih prava, kome je Predrag Bojić 12.jula 2006.odgovorio “nisam čuo za takvu knjigu,takve nema u Kući košarke”! Sve je to zapisano u mom odgovoru Ocokoljiću od 26.10.2006. i kasnijim protestnim pismima predsedniku KSS Blažu Stojanovćui direktoru Bojiću a sve kopije tih pisama dostavljao sam i Draganu Kapičiću, njegovom kasnijem nasledniku na poziciji Predsednika KSS, znajući da će Kaponju, pošto je i tada bio ćutljivi član jugoslovenskog “Saveza”, njegovi Crnogorci kad-tad ustoličiti.

  2. Naravno da sam i nadalje nastavio sa oštrim protestnim pismima “Savezu”, Blažu Stojanoviću i direktoru Bojiću više puta, ali i četiri puta Kapičiću,posle njegovog “ustoličenja” ali mi ni on nije nikada odgovorio (ni on, a jedan je od koautora te Knjige!) čak ni na ponovljeni mu moj predlog da desetak tih knjiga uzme iz Kuće i preda na čitanje svakom članu UO KSS pa ako knjiga ne vredi da to javno kažu i onda da vidimo šta ćemo!

  3. I? Nijedna novina u Beogradu, jer sve uređuju bivši komunisti i Crnogorci (što vi. Čitaoče, kao niste primetili) nije htela da napiše ni dva reda o tom “hapšenju” navedene knjige, a UNS, NUNS i Media centar činili su se takođe neveštim.

  4. Šta je sve to nego čista, ogoljena, nimalo prikrivena tipično komunistička, ili bolje reći “julovska” mentalna svirepost. Mentalno nasilje je to nad čovekom, nasilje i psihičko mučenje (providne jednostavne laži Bojića upućene predsedniku Vlade Srbije preko njegovog poverenika Velizara Pavlovića da “takva knjiga ne postoji u Kući košarke, nisam čuo za nju”, kao i potcenjujuće izjave sekretara UKTS Ocokoljića “sa velikim zadovoljstvom Vam vraćam Vaše knjige”), kako su sve to potom ocenili moji prijatelji, veliki treneri, koautori navedene knjige!

  Ti prijatelji su mi govorili, a ja snimao diktafonom: “To su Zvonko permanentni pokušaji uništavanja Vašeg autorskog samopouzdanja. Postoje razne kulture nasilja: ugnjetavanje kroz ideologiju, kroz religiju, kroz nipodaštavanje sistema vrednosti. Bićete, Zvonko, zabrinuti još dugo zbog tog problema, ali pokušajte da budete mirni, jer će se možda ubrzo naći rešenje. Vi ćete i dalje biti, po običaju inventivni, i moguće je da ćete uskoro naći rešenje za taj problem koji Vas opterećuje možda i svakodnevnom glavoboljom i verovatno i koči u pisanju ove nove knjige, “Filiozofije košarke”, ali pomislite: oni baš to i žele! Razumem da normalno ljudsko stvorenje ne može ostati hladnokrvno. Pogotovu što, kao što kažete, nijedna novina, niti televizija neće o tome “hapšenju kapitalne košarkaške knjige” da zabeleži nijednu reč. Ako je tačno da, kako kažete u 80% medija rukovode Crnogorci i bivši komunisti oni su, zahvaljujući stalnoj prisutnosti u medijima u prilici da sa više prostora i više “argumenata”, jer tako to mediji znaju, da obrazlože svoju “istinu”, i onda ispada da je “legitimno” to nasilje takvih koji vladaju medijima u obračunu sa svojim oponentima!”

  Na to sam svom prijatelju, košarkaškom velikanu rekao: “Ja uvek verujem u logiku koja dovodi do razumnog rezonovanja. Po Vašim ranijim opaskama, dostigao sam svojim dosadašnjim knjigama i polemičkim napisima preveliki nivo iskrenosti, koji se graniči sa glupošću!?” I u šali sam dodao: “Hvala Vam na takvim razmišljanjima, i samo zbog toga Vas vredi staviti u moju narednu knjigu “Filozofija košarke”.

  5. A šta sad da kažem o Kaponji, o Bori, o Čoviću? Šta da kažem ja, toliko naivan da sam u kontaktima sa njima bivao naivan i prostodušan, što ne priliči iole ozbilnom piscu, a ka mo li onome kome košarka vredi koliko celi život i zbog koje se toliko žrtvovao, piscu koji je spreman da i dalje širi ruke košarci?
  Pa evo, da i to kažem: Boru Stankovića sam pred svečano otvaranje Beogradske arene 2004.g., u parteru Arene, pred samu utakmicu Jugoslavija – USA, obavestio, na 5 minuta pre nego što je on lično kao predsednik FIBA otvorio Arenu, rekavši mu da sam završio sve tekstove za knjigu “Košarkaška inteligencija Jugoslovena” i zamolio ga da mi pomogne oko izdavanja iste, na što me je Bora uputio da treba se obratim radi toga Predragu Bogosavljevu. Pomislio sam, eto i Bora “mora da ispoštuje lokalne vladajuće košarkaške kadrove”,on koji me je podstrekavao da posle prve “oštre kritičke knjige koju su čelnici Saveza jula 1998.zabranili” a koja se Bori itekako dopala pa mi je u pismu od januara 1999.godine sa memorandumom FIBA bio uputio “ srdačne pozdrave i najbolje želje za uspeh u Vašem novom poduhvatu oko našeg lepog sporta”!?. Netaktično bi bilo da mu pred to svečano otvaranje Arene bilo šta kažem, pa sam zamolio zvaničnog delegata FIBE za tadašnju utakmicu Jugoslavija –- USA da fotografiše Boru i mene za delegatskim stolom. Tu fotografiju sam potom stavio na naslovnu stranu Knjige.
Nisam mogao valjda u tom svečanom trenutku otvaranja Arene, koji je i za mene bio najsvečaniji događaj za našu košarku, košarku koju sam na koricama svoje prethodne knjige “Kako se vodi košarka” nazvao pravim rivalom američkih profesionalaca, nisam valjda na nekoliko minuta pred taj epohalni susret Jugoslavija -Amerika trebalo da se setim da prekorevam Boru što me upućuje na julovca Bogosavljeva, o kome je on itekako znao da je sa njegovim pulenom Zoranom Radovićem i Željkom Obradovićem 6 godina ranije sprečio da naši reprezentativci i treneri preko pošte dobiju tu prvu moju knjigu. Ipak, oduševljen u međuvremenu i tadašnjim svečanim govorom Bore Stankovića, kao predsednika FIBA na otvaranju Arene, par minuta kasnije prišao sam prisutnom Bogosavljevu i upitao ga o problemu izdavanja ”Košarkaške inteligencije” a on me je uputio, iako sam mu rekao da me Varajić ignoriše, na “samo i jedino nadležnog” Žarka Varajića.
Posle toga, pozajmio sam novac od Toplice Spasojevića i odštampao tu Knjigu, čiji je formalni izdavač postala Viša košarkaška škola, doživeo i to da ni ta Škola (direktor Crnogorac Koprivica (!) nije htela kasnije da se suprotstavi Željku Obradoviću zbog faktičke zaplene 360 primeraka te Knjige, pa ni veliki Bora, ni Kaponja, niko nije smeo da uputi zvaničan protest “zvaničnim strukturama” u Kući košarke, ma da sam to tražio pismeno od sve četvorice koji čine sada četvornu Komiciju za izbor Stručnog saveta (Bora,Čović,Danilović, Kaponja).
Nikoga nisam prekorevao zbog toga, a kada sam čuo da Bora Stanković 1.decembra 2006.gostuje na Tribini “Saveza” u Nišu otišao sam tamo, izašao za govornicu i ispričao kako mi je Željko, sa “Savezom” plenio i prvu knjigu “Kako se vodi košarka” jula 1998. it.d.,govorio o zapleni i ove druge knjige “Košarkaška inteligencija Jugoslovena” od septembra 2005. do tog 1.12.2006.g.., o napred opisanim lagarijama prisutnog Bojića, pokazujući obe te knjige sa govornice. Ali, iznenada me je prekinuo Bora Stanković, kome je valjda bilo neprijatno kada sam počeo da kritikujem Bojića (koji ga je svojim automobilom dovezao u Niš) rečima: “Ma, imate li Vi neki predlog kako od sada da idemo dalje?”, na što sam ogorčen napustio govornicu i od tada prekinuo svaki kontakt sa Borom. Shvatio sam sve, da je 30 godina njegovog života u demokratskom okruženju otišlo u nepovrat i da se i Bora vratio u svoju kožu nekadašnjeg jednoumnika i nizdlakića! Potvrdio mi je tim svojim gestom da nema harizmu, inteligenciju ni konstantnu korektnost i poštenje jednog Nebojše Popovića, koji bi takve košarkaške rukovodioce i birokrate u KSJ počistio žičanom metlom.
Tada sam se konačno uverio da me i Bora mnogo nisko….tretira. Pa velim, uzvratiću mu, po pravdi, istom merom.

  O elitnom komunisti Nebojši Čoviću, koga je u elitu lansirao Slobodan Milošević, znao sam ponajviše, gledajući tu elitu onako kao i svi Srbi, baš kako i sam Čović sve gledaju onako “ispod oka” i toliko dobro da sam zapazio da je za njega kao političara na poslednjim izborima glasao tek svaki stoti glasač, da je svoju poslednju partijicu rasparčao, valjda utrapio relativno popularnoj Demokratskoj stranci, kojoj se poslednjih godina udvara. Znao sam kao i ostali Srbi da je u skladu sa svojim decenijskim navikama bio i ostao autoritarni vlasnik košarkaškog kluba iz Železnika,u kome je toliko omiljen da ne može da sakupi ni stotinu pravih navijača za svoj inače odlični košarkaški tim, da je neosporno dobar proizvođač košarkaša, koje nemilice rasprodaje po samo njemu poznatoj ceni, za koju proizvodnju nabavlja lovu na sebi svojstven način, koji način je i jedan od uzroka tome što ga njegovi sugrađani ne podnose. Znao sam da mu je košarka zadnjih par godina jedina šansa da uknjiži nekakav uspeh u društvu. I da se zbog toga umešno utrpao, na preporuku doskorašnjih vladalaca Kućom košarke, svojih komunista i julovaca u čije ime je to obavio bivši Predsednik KSS Blaž Stojanović, u Upravni odbor KSS, pa naravno, najvičniji kao operativac, pored neodlučnog Kaponje, utrpao se na mesto sveznajućeg i najmoćnijeg člana Komisije za izbor Stručnog saveta, sa prepoznatljivim ciljem (kad je takav čovek u pitanju) da postavi, pod izgovorom izbora Stručnog saveta, najautoritarnijeg trenera reprezentacije a zatim, najautoritarnije moguće uže rukovodstvo Saveza, po mogućstvu sa njim na čelu.
  Iz mojih političkih članaka Čović odavno zna da autoritarne tipove prezirem, pa ipak, kada sam shvatio da Žarko Varajić sa svojom klapom, neće dozvoliti da pomenutu moju Knjigu “savez” finansira, dana 20.aprila 2004. na faks Refleksa 2570011 usudio sam se da predložim Čoviću lično da udesi da njegov Košarkaški klub “Refleks” finansira izdavanje te Knjige. I, naravno, odgovor nisam dobio.

  Ne bi me čudilo da sada na nekoj sednici baš Čović kaže: “Ma kakva knjiga, nema “Savez” para za knjige! Knjige mogu i ja besplatno da vam pišem.” Jer, komunisti i julovci znaju da istorija i mudrost svega, pa i košarke, od njih počinje i da od njih počinje da vredi!(A lepi Čović, uvek pun sebe, zna i to da bi bio bolji trener od Moke, kako je crnogorska sportska štampa u Beogradu pre nekoliko nedelja zdušno objavila).

  Da li su ostala dva člana Komisije odnosno radne grupe KSS drugačija, i koje interese oni zastupaju, procenite sami. Danilovića ne poznajem, samo znam da posle nekoliko pisama, upućenih mu u vezi hapšenja ove knjige, kao ni ostali članovi prethodnog ili novog Upravnog odbora KSJ i KSS naravno meni nije odgovarao, a kako je Divac dobio obe moje knjige, verovatno ih je bar delimično pročitao. Preko intereneta u ime Divca javlja mi se izvesni Alex Dimitrijević rečima:”dragi Zvonko,izvestio sam Divca o vašem predlogu, zahvaljuje se, ali sada nema vremena” i tome slično.
A Dragan Kapičić?

  Pitajte me da li sam se uopšte nadao da će me, kao priznatog košarkaškog pisca, čoveka koji ga je, bez konkretnog pokrića za to, uvrstio u odabrane košarkaške intelektualce i tretirao kao koautora “Košarkaške inteligencije Jugoslovena”, da li će me bilo kada za vreme svoje vladavine u Kući košarke pozvati na razgovor o ovim problemima te Knjige, ili bar na razgovor o budućem Institutu za košarku, gde bih sa svojim navedenim knjigama i davno najavljenom a neizdatom “Filozofijom košarke” svakako morao imati pristupa?
Moram vam reći da se nisam nadao, počev od momenta kada mi je na dan izlaska njegovog intervjua u “Kuriru”: “Prihvatam kandidaturu na funkciju predsednika KSS” u svom kafiću rekao, na moju primedbu da lažljivi Bojić, Blaž i ostali, kraduckaju (kako je štampa ukratko zabeležila jednom i nikad više !) u Kući i da imaju plate u Kući košarke od 2.000 do 3.000 evra: “Pa ako, Zvonko, neka imaju te plate, ali zato ću ih naterati da duplo više rade”, shvatio sam da će i Kaponja biti samo još jedna karika u lancu jednoumnika, da će me i on izbegavati, pa sam ga od tada samo dva puta u kafiću u prolazu nakratko video da bih se uverio u ispravnost svojih razmišljanja.
Kaponja je otkačio čamac svog kuma Moke i sada će, možda nezasluženo veslati srpskom sandolinom, u što većem društvu svojih uvek jednoumnih Crnogoraca.

  6. Mislim da je inteligentnije i primerenije stvar malo širom “dioptrijom” posmatrati. Mislim da treba postaviti pitanje: šta to radi ova nova “demokratska vlast, demokratska Srbija” kojom formalno vladaju već 6-7 godina partije demokratske provenijencije, koja vlast ima nekoliko kobajagi svojih ljudi u košarkaškom “savezu” Srbije, u Kući košarke, pa samo zbog toga njeni zvanični sportski organi, kao što je Upravni odbor KSS i Predsednik KSS, više ne mogu da nose zaslužene epitete jednoumnika?!

  7. Šta to i zašto tako radi ta naša demokratska vlast u košarci kao našem doskora daleko najuspešnijem sportu, kada svi vidimo i znamo da su i cela Kuća košarke, pa i svi vodeći srpski košarkaški klubovi, u svim srpskim gradovima, prepuni onih košarkaških radnika koji su bili i ostali verni poslušnici SPS-ovaca i JUL-ovaca u nekadašnjem KSJ i KSS (Barović,Cerović,Duško Knežević,Miodrag Babić, Blaž Stojanović, sa stučnim odeljkom kumova Željka Obradovića i Dušana Ivkovića (a neposredno pre toga sa Zoranom Radovićem, Predragom Bogosavljevim i t.d.), tako da ti malobrojni (u tim organima) stvarno demokratski nastrojeni ljudi od tih i zbog tih poslušnika ne mogu načiniti nikakav zaokret na bolje?!.

  Iz gore navedenog vidi se da sam nekoliko puta pisao današnjim vladarima Koštunici i Tadiću, ali odgovora nikada nije bilo (jedino me je pok.Zoran Đinđić poslušao pa najurio JUL-ovce i uveo “demokratske promene” u KK “Crvena zvezda”, što se vidi u mom sajtu (www.yu-kosarka.com).

  Šta sada treba da pitam imenovane, pa i Kapičića, Boru Stankovića, Danilovića: “Vi sve ovo kao neznate, naivni ste ko francuske sobarice , a ja sam glup ko noga od stola?”
Ako tako mislite, gospodo, onda ste bistri ko boza!

  Samo bistri kao boza, koji slede puteve onih desetak gore pobrojanih jednoumnika, koji su direktni proizvođaći smrti jugoslovenske košarke jer su preko BeoBasketa,Ražnjatovića i sličnih gutali lovu od nesavesne ili zlonamerne prodaje naših premladih igrača Americi i Evropi, ti kao boza bistri, koji žele povratak takvih u vrh srpske košarke, zaslužuju (da vam i to najzad kažem) ne i dalje rukovodeća mesta u košarci, ne intervjue po medijima i slike na televizijama, nego neku novu kaznu, na primer onu pravu pravcatu veprovsku kastraciju! Jedino tako bi postali jalovi i nesposobni da svojom glupošću i dalje nanose zla našem zlatnom sportu!

  Drugi program RTS svakodnevno pita: Šta radite, bre?
  A ja vas pitam: kako će te objasniti Evropskoj uniji, šta radite, bre, pa ne isteraste tih 90 % komunista i julovaca u svim rukovodstvima srpske košarke ? I još ih vraćate, rehabilitujete, hoćete ponovo njih na čelo vaše košarke ? Šta će te im odgovoriri ako vas “antr nu”, a nedajbože zvanično priupitaju zašto u rukovodstva ne puštate ni jednog antikomunistu, i jeste li zaista apriori protivu takvih koji žele da komuniste proterate sa sportskih funkcija?
Šta će reći deklarisani Crnogorac Dragan Kapičić, koji sada sve crnogorsko glorifikuje a srpsko minimizira (kaže da Srbija samo sa 25% učestvuje u nekadašnjim uspesima jugoslovenske košarke, kao da nije čitao predmetnu Knjigu, te nije saznao iz nje da je centar trenerskog esnafa i izvorište najvećih uspeha jugo košarke uvek bio Beograd, a silom nameće selektora državice Crne gore u Stručni savet Srbije, Duleta Vujoševića, iako zna da nijedan Duletov vaspitanik nije hteo (bez objašnjenja da li je to po savetu Vujoševića) prošlog leta da igra za Srbiju, a njemu, Kaponji, “slučajno” nije se htelo da utiče na Duleta da taj svoj kapric suspenduje u interesu Srrbije i u interesu KSS, kojim kobajagi Kaponja rukovodi, i u kojem Vujošević i dalje nametljivo prosipa svoje mudrosti.

  Sutra će Oli Ren inicirati sporazum o pridruživanju Srbije EU, pa mi je to bila ideja da vas ovim pismom na to podsetim, a naročito Kaponju i Čovića, “kao Tadićeve ljude”, da će se u EU svakako postavljati pitanja, zbog čega u strankama i partijama demokratske provenijencije ima previše komunista i dece komunista baš na rukovodećim položajima, pa donositi i zaključci da je bila dobra procena jednoumnika iz doskorašnjeg “saveza” kada ni reč nisu rekli protiv izbora Dragana Kapičića za predsednika KSS, jer da su bili stalno svesni toga da će “deca komunista ili julovaca uvek uvažavati očevu ideološku sabraću”, pa je tako i lansiran Dragan Kapičić kao “slobodoumna košarkaška legenda Crvene zvezde koji je u sadašnjem vremenu i prostoru demokratski orijentisan” . Kao takvog Kaponju sam i ja, davno pre pada Slobodana Miloševića poznavao, znao sam da sva svoja dnevna saznanja crpe uvek iz aktuelne dnevne štampe, da je među košarkašima zbog toga “nenadmašni”, nezaustavljivi polemičar, i kao takvog sam ga odabrao još 1999. za pomenuti zapaženi intervju za predmetnu Knjigu.

  Tada je i Kapičić bio mišljenja da su neke političke snage i neki interesi prerano Željka Obradovića, smenivši Dudu (što je predstavljeno kao kumovsko i u Atini dogovoreno preuzimanje obaveza) postavili na mesto potpuno samostalnog selektora jugoslovenske reprezentacije .I kasnije Kaponja se slagao samnom da je taj i takav Željko najveći krivac za katastrofalne debakle naše košarke i Sidneju 2000.,Atini 2004. i Eurobasketu 2005. u Beogradu, i tih godina je zaista bio oštri kritičar preko medija i “saveza”, i gore imenovanih.
Proteklog leta, pred EP u Španiji Kaponja je malo ordinirao u Savezu, pa je zato izostala prava sistemska, pa i ona normalna svakodnevna drugarska i prijateljska podrška Moki Slavniću oko formiranja reprezentacije, pa kako mu je direktor Bojić u ime Saveza nabavio službeni mobilni, Kaponja je uglavnom sa gradskih ulica i lokala obavljao “službene razgovore”, umesto rada u svojoj kancelariji u Savezu, te je logično bilo da shvatim da moje pismene zahteve KSS u vezi Knjige i predloge Stručnom savetu (da se neki iskusni trener Moki postavi za savetnika- pomoćnika na klupi, poput Bože Maljkovića) iz kancelarija KSS nije ni mogao da primi. Ili su mu uručena, a on ih jednostavno ignorisao? Naravno da ni na moja četiri preporučena, i faksom poslata pisma u vezi Knjige nije odgovorio.
A kad se umorio od takvog tromesečnog rada sa mobnilnim, otišao je, kako rekosmo, na svoj zasluženi odmor, ostavivši svoga kuma Moku da sam lupa glavu sa takozvanim državnim timom.

  Tako je Kaponja, svesno i namerno ostavivši selektora Moku Slavnića bez one neophodne drugarske i prijateljske podrške,kakva bi se morala očekivati od dugogodišnjeg saigrača i drugara pa čak i kuma, time je ustvari opstruirao svaku pomisao da pomogne ustvari košarkaškim interesima naroda Srbije, konkretno interesima repezentacije Srbije pred EP u Španiji 2007.

  Time je nehotično prerano otpočeo svoje prestrojavanje na stranu glavnih Mokinih oponenata, kumova Željka i Dude, koji su bili konkretni “izvršioci radova” i eksponenti nekadašnje mafijaške oprganizacije naše košarke (napred pomenute), koji su od 1999. do danas upropastili jugoslovensku i na kraju srpsku košarku.
  Zato je sada lako uočiti da se i Kaponja “demokratski transformiao” u saučenika napred pomenutih SPS-ovaca i julovaca, sada povampirenih, koji preko lako korumpirane crnogorske “beogradske” sportske štampe bivaju opet lansirani, uz epitete “nenadmašni”, “veliki” evropski treneri i “košarkaški stratezi” koji se polako “vraćaju na staze svojih velikih uspeha”, uz stalne sugestije da su samo bivši SPS-ovci i JUL-ovci jedini ozbiljni kandidati za novog selektora.
  Zaboravljaju da je Željko samo klupske uspehe postizao ali u inostranstvu, za gazde koji su mu kupovali i formirali tim, a da sa našom reprezentacijom ima, otkako ju je sam vodio, od 1999.g., samo katastrofalne neuspehe, i zaboravljaju da Duda već punu deceniju gubi ugled i cenu u Evropi, da je u zadnjih 15-tak godina u Grčkoj i Rusiji imao dva- tri polovična uspeha, da nema više nikakav značajan ugled na evropskom trenerskom tržištu, koji bi ga preporučivao za selektora srpske reprezentacije, sa sedištem u Beogradu kao izvorištu nekada najlepše evropske košarke.

  I sada svemu tome treba da kumuje takva, napred pomenuta nesavesna, neprincipijelna i verolomna “jednoumnička” “Komisija za izbor Stručnog saveta” u sastavu Stanković,Danilović,Kapičić i Čović!

  I da ne dužim sa ovim tekstom - pismom imenovanima, ali je ipak neophodno da objasnim zašto jednog Boru Stankovića i jednog Kapičića smatram sada nesavesnim i neprincipijelnim. Prvo, obojica vrlo dobro znaju, imaju u malom mozgu ukucano da je predmetna knjiga najvrednija i najintelektualnija knjiga naše košarkaške literature, jer su u njoj doslovno zabeležene reči naših naobrazovanijih, najinteligentnijih i najuaspešnijih trenera i košarkaških rukovodilaca, i neprevaziđenih entuzijasta, kao što su pokojni Nebojša Popović i prof.Aleksandar Nikolić, Ranko Žeravica,. Mirko Novosel, Svetislav Pešić, i t.d., kakvih sada nema nigde u košarkaškim rukovodstvima, prepunih već prebogatih trenera karijerista i ljudi koji vode računa samo o svojim materijalnim i klupskim interesima, po ugledu na pomenute “velike evropske klupske trenere” . Zna itekako Bora sve to, dva kuma su mu koautori te Knjige, ali sada se vratio u nekadašnju svoju kožu partijskog poslušnika, iz koje ne može da iskoči, nije on kao njegovi kumovi nikada bio pokretač promena na bolje (kao osvedočeni saradnik nekadašnjih DB-ovaca, koji su i finansirali njegov nekadašnji OKK “Beograd”, kako piše u prijavi od 16.1.2007. UBPOKU koju su podneli neki košarkaški radnici iz Kraljeva i Kruševca) te mu i ne pada napamet da se, bar iz knjige, priseti njihovih metoda u obračunima sa kočničarima koji smetaju daljem procvatu košarkaškog sporta! Ali, gde mu je bar savest da kaže: i meni se ta knjiga dopala, prodajte je trenerima i košarkaškim radnicima, prezentirajte je u stručnim časopisima i t.d. Umesto toga, Bora ima takođe neki interes – da sina svoje dugogodišnje saradnice i komunistkinje Kale Radović Zorana pogura ponovo u upravljačku garnituru srpske košarke, nekoliko puta ga vuče sa sobom na elitne košarkaške tribine tipa “za bolju srpsku košarku”, sedi pored njega i kao zaljubljeno prati svaku njegovu reč, kada “efektno” kritikuje sadašnje stanje naše košarke rečima: “neki ljudi,u nekim forumima,uprkos nekim nepravilnostima,nastoje da ostvare neke svoje sebične interese”, te “oduševljava” kasnije televizijske gledaoce tih događaja prepoznatljivom praznoglavošću. Nije isključeno da je i on, “čika Bori”, pošto sam ga najurio iz Crvene Zvezde pre 5 godina, kako je napred navedeno, sugerirao da ta Knjiga treba i dalje od njegove sabraće,vladajućih julovaca i SPS-ovaca u Kući košarke, bude zadržana u apsani te Kuće.

  A koja je to sila sprečila za proteklih 9 meseci vladavine u KSS, “mladog” Kaponju (koji je pre godinu i po dana video nekoliko takvih mojih zahteva Blažu i Bojiću) da nekoliko tih knjiga, shodno mom zahtevu, da na čitanje članovima UO KSS, da bi smo dobili odgovor, kako sam sugerirao, da li knjiga vredi ili ne !? Pretpostavljam da ta sila može biti i obično klanovsko, ili crnogorsko ili mafijaško “došaptavanje”! Jer , valjda nije logično da veliki umovi u KSS gube vreme nekakvim zvaničnim razgovorom o toj Knjizi.

  8. Kako konačno završiti ovo pismo?

  Pa jednostavno – istinom. To je moj životni moto, kako sam naglasio u uvodu navedne Knjige.

  A istina je: da su sva četvorica imenovanih, zahvaljujući svojoj večitoj poslušnosti u onom društveno-političkom sistemu koji nije bio “socijalistički” nego društveno politički sistem jednoumlja, izvukla maksimalne materijalne koristi od bavljenja košarkom i dobili sva moguća društvena priznanja i dobro plaćena zanimanja ili nepokretna i pokretna materijalna dobra te da zbog toga od košarke od kako znaju za sebe lepo i bogato žive.
Istina je da nikada nisu trošili svoja materijalna sredstva za košarku.

  S druge strane, ja sam neko sasvim drugačiji: nekakav blesavi entuzijasta,koji je sam animirao najveće i najpriznatije košarkaške radnike i trenere doskora velike Jugoslavije, odlazio kod njih, čak i u druge države, da bi napisao knjigu o košarkaškoj inteligenciji Jugoslovena, nije tražio za to odobrenje od KSS, završio tu knjigu po svom znanju i umenju i snašao se, našao izdavača - Višu košarkašku školu u Beogradu, pozajmio novac, odštampao tu Knjigu o svom trošku, uspeo da dobije saglasnost od UO trenerske organizacije da tu knjigu prodaje na trenerskim seminarima, EP 2005 u Beogradskoj Areni i t.d., predao sekretaru te organizacije 360 komada istih, ali nije znao da nekim .ljudima u “savezu”, koji svi odreda rade za visoke plate,a neki treneri za milione, smeta to “amatersko i entuzijastičko” brljanje po vrhunskoj košarci, koja je, logično, “svojina” tih ljudi, i da oni mogu odlučiti da se ta pošast amaterizma i entuzijazma jakim protivotrovima uništi.
  To što sam celog veka bio mecena košarke, vodio ceo klub o svom trošku na utakmice,kupovao dresove,patike,lopte i muškoj i ženskoj ekipi, pre pola veka od svoje zarade, sa ostalim sportistima se borio sa opštinom za povraćaj oduzete sportske sale,pa za izgradnju nove, veće, “dovoljno velike za sve male sportove, rukomet, i mali fudbal i košarku”, za takve tipove je samo otežavajuća okolnost, o kojoj “oni” mogu samo sa potsmehom da govore.

  Ne pada im napamet da takav kao ja može da im kaže u lice: ej, matori frajeri, dokle ćete i ceo vaš bogato plaćeni “savez” i “upravni odbor” da se pravite ludi. Bez vaše pomoći o svom trošku sam vam napisao elitnu Knjigu, od velikog značaja za srpsku košarku, uz punu saglasnost naših najvećih košarkaških imena i to baš za edukaciju košarkaških trenera, vrhunskih igrača i klupskih rukovodilaca., a vi i neki vaši privilegovani “velikani” tu Knjigu ćuškate po hodnicima Kuće košarke.

  Zar vas nije sramota da sprečavate košarkašku javnost da čuje poslednje, ustvari testamentalne velike intervjue pok.Nebojše,Profe,Pive, Ranka i Novosela, i t.d. ?
Mislite li da će vam istorija košarke sve ovo oprostiti?

U Beogradu 6.11.2007.
Zvonko Matutinović