Povod da ovo napišem za svoj popularni sajt www.yu-kosarka.com jeste lepa izjava sa fotografijom u dnevniku Press u današnjem broju od 31.oktobra 2007:
  “Kada bih rekao da hoću da budem selektor, mislim da bi savez teško to mogao da odbije”;
Dušan Ivković, trofejni srpski trener.

  Sa predsednikom KSS Draganom Kapičićem, dugogodišnjim vlasnikom kafića “Galerija”, popularnim Kaponjom, da bih upotpunio jednu od svojih knjiga “vrlo značajnih za jugoslovenski sport”, upriličio sam vrlo ozbiljni i dugi, pravi književnički intervju, po prethodnom dogovoru, još 12.decembra 1999.godine.
  Te intervjue sakupio sam u svojoj knjizi “Košarkaška inteligencija Jugoslovena”, To je jedna od mojih knjiga “vrlo značajnih za jugoslovenski sport”, kako je to javno govorio naš najobrazovaniji i najiniteligentniji trener i košarkaški rukovodilac pokojni Nebojša Popović. Budući da su ti intervjui bili krajnje seriozni i sveobuhvatni, pa i visokointelektualni zahvaljujući mojim odabranim sagovornicima, velikim košarkaškim trenerima i igračima, oduvek sam te ljude koje sam intervjuisao smatrao koautorima te knjige, pa naravno i Dragana Kapičića.

  Navešću nešto malo citata iz tog intervjua koji ove epitete opravdavaju:

Dragane, da li u Beogradu, poput ove tvoje “Galerije”,ima još ovakvih punktova gde se okupljaju mnogi bivši i sadašnji treneri i igrači, gde se vode ovakvi razgovori,da li ih ima u “Partizanu” i na “Crvenom krstu” i t.d.”

  Svakako da takvih grupa svuda gde si pomenuo ima, jer ima čitava armija ljudi, bivših igrača i funkcionera, kojih ima jako inteligentnih, pametnih i mudrih. Međutim, mnogo tih ljudi je van foruma gde se odlučuje. I gde se ovakva reč može i treba plasirati. Za sada, mnogo je lakše napisati knjigu o svemu tome nego biti u nekoj instanci i reći neku finu, pametnu reč u korist sporta. i možda neka kriitička reč ako se nešto dobro ne radi, ali sve u korist sporta. Mislim da je takvih ljudi u klubovima i forumima vrlo malo, ili da tih ljudi tamo uopšte i nema.
  Ako uzmemo samo primer da je KSJ nedavno formiran, kao “novi KSJ”, u kojem ima samo 10% bivših košarkaša, zar nam treba bolji primer? Ako u KSJ, u “srpskom delu” ima 9 članova, gde sede samo Vladimir Cvetković, i Žarko Zečević,sada Generalni sekretar FK Partizan, koji su tu došli “po drugoj liniji i sa drugim razlogom”, ajde da kažemo da su nekada bili košarkaši i da su zaslužili da tu budu, sve ostalo je “nesportski deo”, tojest “nekošarkaški deo” sastava KSJ. To su političari i privrednici od kojih skoro niko nije igrao košarku, ili su je igrali kao “pioniri”. Ako može jugoslovenski ministar finansija, koji je možda nekada igrao košarku u gimnaziji na časovima fiskulture na tom Predsedništvu da kaže: “znam ja sve to, igrao sam ja košarku” – šta onda reći?
  Šta sam onda ja ako on, takav, može bolje da razmišlja o košarci od mene, od jednog Moke Slavnića, od Dalipagića, u interesu onom dubinskom, razvojnom? On ne može da shvati, kao što može da shvati bivši košarkaš, as, koji ima pameti, šta je suštinski dobro i kvalitetno u košarci.

  Dakle, ima vrlo pametnih košarkaša ali sve je kontrolisano od nekih političkih struktura, te u te forume može da uđe samo neko ko je vezan za vlast, za režim, za politiku. Uz ovakve uprave, koje se oslanjaju samo na nekakvu finansijsku moć, a ne na autoritet znanja, stvaraju se zapravo uslovi za teške anomalije, koje se i dešavaju. Kakve anomalije? Pa, biraju se treneri – neautoriteti, oni koji znaju samo da slušaju. Pritešnjen šansom da vodi jedan veliki klub on ulazi u neke “dilove” sa ljudima koji su ga angažovali. On ne ulazi u taj odnos ravnopravno već kao neka vrsta poslušnika, koji porihvata najčešće čak i selekciju igrača, i sugestije ljudi koji nisu iz košarke, koji su biznismeni.

  Sećaš li se da su treneri poput Maljkovića, Ivkovića i Obradovića bili itekako cenjeni i u Jugoslaviji?

  Da, ali su oni postali treneri u nekom drugom ambinentu. I stvorili su autoritete. To je nešto drugo. A kod nas mladi treneri tako padaju u strašnu zamku, nisu kadri da se izbore za svoju trenersku fiolozofiju, za nešto što oni bolje znaju od tih bizbnismena u upravama, pa postaju njihovi robovi, kako bi se reklo. I tu se lome, lome se u karakteru. Lome se zbog toga što moraju da prihvate nešto u šta ne veruju, samo da bi opstali, da bi dobili platu, da bi mogli da prežive.
…………………………………………………………………
  I, eto tako, neću vam valjda prepričavati desetak stranica kasnije vrlo zapaženog i u kasnijem delu mnogo interesantnijeg kazivanja Kaponjinog u navedenoj knjizi?
Kupite je , ako smete od košarkaške mafije, tu sjajnju knjigu, i pričajte o njoj, ako smete, sa svojim prijateljima i poznanicima.
………………………………………………………………………………….
  Zastanimo malo. Kome ja to pišem u množini?
  Setih se da sam ja košarkaški pisac, sa još par napisanih a neodštampanih knjiga, mafija zna koje su to i kakve knjige, pa naravno da zna i Kaponja.

  Moram reći da ovo prvo pišem i dostavljam Kaponji, i članovima “njegovog” poslušničkog UO KSS, i sadašnjoj “Radnoj grupi KSS” (Stanković,Kapičić,Danilović, Čolić) iako kao pisac nisam siguran u dobronamernost Grupe da uopšte razmišljaju o rečima naših košarkaških legendi, koje su ovako slobodoumno, kao nekad Kaponja, govorili u moj diktafon za navedenu knjigu, nisam siguran da razmišljaju baš sada kada su svi iz Grupe zaokupljeni svojim sopstvenim interesima koje žele da realizuju uz pomoć “institucije” “Radna grupa”.
(Posmatrajmo stvari i ovako: znaju imenovani, koji su verovatno svi bili komunisti, da kad je Partija htela nešto da zakukulji i zamuti – određivala je radnu grupu, kroz koju će onaj najjaći ostalu trojicu, naviklu na poslušničko (ne)delovanje ubediti u to kakav epilog očekuje Partija).

  Na početku ove stranice videsmo reči Kaponje: “u te forume može da uđe samo neko ko je vezan za vlast, za režim, za politiku”, pa kako se setih da sam video i Kaponju i Čovu kako se na poslednjoj konvenciji Borisa Tadića, pred njegov izbor za predsednika ove sada više nego jadne države, na Trgu Republike pre tri godine, na najavu spikera da na binu pristupe “prijatelji Borisa Tadića”, a videli smo ih svi da kao “Borisovi prijatelji” ponosno koračaju napred, lako nam je bilo svima da ukapiramo da je Kaponja zbog vezanosti za vlast, iako je preko štampe dobijao koliko hoćeš prostora da kritikuje sve živo u “Savezu”, kao dugogodišnji “opozicionar i kritizer”, bio rado prihvaćen kao kandidat za predsednika KSS naročito od onih koji su žarili Kućom košarke i u vreme Miloševića, i od onih “koji nikome nisu polagali račune” (vladajući klan njegovih “zemljaka” - Crnogorska petorka u KSSCG) kako reče Dr Pantelić na sednici 12.9.2006., jer su ti frajeri shvatili da je elokventni Kaponja, onako “vezan za vlast”, uvek predobro obavešten o svim aktuelnostima, kao svaki kafedžija intelektualac koji obrazovanje stiče u kafani gde ima po 5-6 dnevnih novina, i da ima nepresušnog afiniteta za političko delovanje, toliko da mu mogu biti poverene “radne grupe” svake sorte,nivoa,i značaja.

  A kad je mogla šira košarkaška javnost sve ovo da konstatuje i ukapira, kako da ne ukapiram to ja, kao košarkaški pisac ? Košarkaška javnost nema svoje dužnosti, ali ja kao pisac imam i moram, i u svoje ime ako hoću da budem “dosledan sebi”, ali i u ime onih pokojnih naših velikih trenera, koji su kao i moj zaboravni poznanik Dragan Kapičić koautori iste knjige, iako mi nisu bili kumovi, kao što su bili nečiji, dakle, moram da registrujem sve devijacije,deformacije i transformacije ličnosti i slično.

  Ali, da ne dužim: ništa se nije pokrenulo na bolje u zadnjih 7-8 meseci otkako je na čelu KSS Dragan Kapičić, a on sam je postao “gori” nego što je ikad bio. To nije ni malo čudno jer ljudi iz radne grupe dresirani su da ignorišu kumstvo, a još ako su Crnogorci to ide kao voda ladna. U interesu “grupe”, “partije”. “mafije” i sličnog.

  Dok je Kaponja bio u opoziciji prema Kući košarke svako pismo koje sam pisao Savezu, bivšim predsednicima KSJ ili Crvene zvezde tokom više godina dostavljao sam u kopiji i njemu, jer smo bili navodno istomišljenici.U poslednje dve godine i dva meseca dostavljao sam mu i svako svoje protestno pismo Savezu, izdavaču te naše knjige Višoj košarkaškoj školi, UKTS-u i drugima u vezi toga što je UKTS (voljom večitog svog predsednika Željka Obradovića, njegovog UO UKTS ( dominira Duda Ivković) i voljom UO KS SCG) zaplenio i što već 26 meseci drže zaplenjene (i to svega 360 primeraka) knjige “Košarkaška inteligencija Jugoslovena”. Na četiri preporučena,faksom i internetom poslata protestna pisma zbog neprodavanja te knjige taj isti Kaponja, poput onog petočlanog UO KS SCG sa Babićem i Stojanovićem na čelu (toliko puta sam o tome pisao i kumu Bori Stankoviću i ostaloj dvojici iz Radne grupe) nikada mi Kaponja kao Predsednik KSS nije odgovorio.Nije hteo ni da ih podeli na pročitavanje članovima UO KSS da bi, kako sam zamolio, članovi UO KSS posle čitanja tih knjiga mogli odlučiti da li ta knjiga ugrožava ili ne vladajući “košarkaški poredak” u zemlji Srbiji ili u “savezu”.

  Samo jednom ovog leta u “Galeriji” Kaponja mi reče: “Ovi iz Kuće mi kažu da su stalno pokušavali da prodaju te knjige ali nisu uspeli”. Zato ga pitam: zašto na protekla tri Sajma knjiga 2005.,2006. i ove 2007.,dakle i na onomad završenom Sajmu knjiga 2007.ta knjiga nije izložena na Štandu UO KSS, a jesu uvek knjige o Bori Stankoviću, Šaperu i t.sl., zašto nisu prodavane,kako je ugovoreno, na trenerskim seminarima bar ove godine od kako je formalni čelnik KSS taj isti Dragan Kapičić?

  Shvativši da je imenovani svesno i namerno “pustio niz vodu” i svoga kuma Moku iako sam ga opominjao pismima jula 2007.preko Saveza,da aktivira Stručni savet da Moki odrede sa savetnika i saradnika Božu Maljkovića i tome slično, vrli Kaponja nije hteo prstom da mrdne ni za svog kuma već, kao premoreni crnogorac posle tromesečnog napornog rada u Savezu uzeo sebi godišnji odmor, ostavio kuma na cedilu i otišao na svoj deo crnogorskog mora.
  Odmah zatim se obelodanilo da je on više za saradnju sa nekim drugim opštepoznatim kumovima.

  Radi toga sam prestao, jer je beznadežno, da kontaktiram ili pišem Kapičiću lično, pa ni preko “saveza”, pa sam se dva puta obratio pismima članovima UO KSS, od nekih dobio naravno “usmenu” ili telefonsku podršku, shvatio da ni njima nije u interesu da “talasaju” pred sasvim izgledni povratak na velika vrata velikih kumova, “među koje će se Kaponja, ne brinite, svakako udenuti”.Umesto takvog beznadežnog pisanja “savezu” pisao sam za svoj vrlo posećeni sajt www.yu-kosarka.com, gde je smeštena jedna cela moja nova košarkaška knjiga, pa ko voli nek izvoli.

  Ali, šta čitalac na tom sajtu ima da vidi i sazna? Može svašta ako to hoće i ako je,kao što je to pisac sajta, baš uporan. I, ako sme da polemiše o svojim saznanjima.
  No, odmah da stavimo stvari na pravo mesto: Dušan Ivković je najbolji golubar među košarkaškim trenerima, ali među njima ne slovi za entuzijastu i vrhunskog intelektualca, nego, kao i njegov kum za odličnog zanatliju i uz to nenadmašnog pozera, koji je u Grčkoj često viđan u pozi Rodenovog “Mislioca”, gde je osvojio valjda samo jedno prvenstvo, ali posle Grčke košarkaška cena i ugled kao da mu vrtoglavo padaju, pa je baš zgodno što se ovako obraća srpskoj košarkaškoj javnosti.

  To je veoma promućurno kad ovde ima armiju novinarskih laprdala, koji mu uvek preporučeno daju epitete “proslavljeni”, “legendarni” i tome slično.
Pogotovu kada se zna da gore pomenuta “Radna grupa” KSS utire put svim tim “velikanima” iz perioda njihovog slavnog zajedničkog jednoumlja, znajući da bi im se ti velikani itekako odužili zbog takve dobrodošlice.

  Za ovu knjigu,koja je već na rečenom mom sajtu a koju čitaoci neće morati da kupuju kad već mogu besplatno da je čitaju na internetu, moram da zabeležim momenat kako je Kaponja vešto, bez skrupula zauvek stavio tačku na selektorsku i trenersku karijeru svog kuma Moku u svojoj priči Glasu javnosti od 21.oktobra 2007. da “prihvata odbijanje Slavnića da dođe na konsultacije sa četoročlanom komisijom koja ima za cilj da predloži kandidate za Stručni savet, ali da mora da se pomiri Moka sa tim da nije smenjen posle Eurobasketa 2007. u Španiji, kao i da ne postoje zavere protiv njega.”

  Ne objašnjava vrli Kaponja kako to da je ta četvoročlana komisija (napred nazvana radnom grupom) prvo saslušala dvadesetak manje poznatih trenera uglavnom mladih selekcija i, naravno,poveći broj njegovih Crnogoraca,a tek kada se Moka nestrpljivo oglasio povodom toga, odmah sutradan ga je pozvao na te razgovore, koje je Moka rezignirano odbio.Ne objašnjava to kakav je to ponovni prekid komuinikacije među njima, kumovima, kada se zna da je Kapičićeva “Galerija” u kojoj on ordinira satima pre podne a kum Moka u 80 metara udaljenom kafiću “Crveni petao” već par decenija od 11 do 13 časova? Kako to da nije znao da Moka preko mesec dana čeka njegov rečeni poziv “na konsultacije”i ne liči li,obzirom na ovu poslednju činjenicu,na totalnu neistinu Kaponjina završna reč: “Slavnića sam lično video kao člana budućeg tima dok nije odbio razgovor”?

  Da li je ikada, kada i kako to Moki stavio do znanja?

  Svi koji poznaju praksu socijalista i jednoumnika, da njihov česti štos jeste bio da nemilog im čoveka drskim ignorisanjem psihički iscrpu a zatim “sa žaljenjem”prihvataju njegov odustanak ili ostavku, shvataju kako je Kaponja kuma Moku nerado gledao kao smetnju za dugotrajniji svoj boravak u “crnogorskoj” fotelji srpske košarke.

  Spreman da ga do kraja omalovaži, predstaljajući ga lakomislenim i tako stavi, misli on, tačku na Mokinu trenersku karijeru, vrli Kaponja je na kraju pobednički ponovio: “Moka se žalio da ga ne zovu na konsultacije, a onda je odbio poziv da dođe. Dakle, kod njega je hoću – neću”!?

  Tako se u glavi našeg vrlog Kaponje roje neke nove ideje, kakve nije “zastupao” kada mi je “ozbiljno” davao intervju za pomenutu kapitalnu knjigu, pa pošto je prosuo nekoliko velikodušnih carskih ponuda Divcu i Đorđeviću da zauzmu njegovu fotelju u KSS, i “biraju funkciju koju žele” (s kojim pravom, je li KSS sada njegova “carevina”), sada svakako baš sazreva ideja da sa proverenim jednoumnicima ima manje glavobolje, a ponajmanje ako budući selektor bude njegov dični Crnogorac ili neko takav.

31.marta 2007, na dan kad se Duda ponudio
Zvonko Matutinović