Košarkaška inteligencija je nešto, verujem za veliki broj ljudi, pa i za vas, moje čitaoce, nešto izuzetno, veličanstveno, što nije svakome bogomdano, što zaslužuje glamurozni tretman, pogotovu kada se to može pripisati Jugoslovenima, toliko ponosnim što se decenijama u Evropi, pa i u svetskim razmerama, kod nas igra najlepša i najbolja košarka, iako naši igrači nisu najviši, najsnažniji i najbrži, pa smo skloni da svoje uspehe pripišemo,makar i nesvesno, košarkaškoj inteligenciji naših igrača i trenera.
  Kada sam se već “dohvatio” ove veoma ozbiljne teme, o kojoj niko u Jugoslaviji do sada nije pisao, podrazumeva se da sam se odlično pripremio i da će te, kroz dalja moja kazivanja i prikaze brojnih dešavanja u jugoslovenskoj košarci, dobiti adekvatno objašnjenje o tome šta sve to čini košarkašku inteligenciju, šta je to “košarkaška inteligencija”. . .

. . . O tom pojmu košarkaške inteligencije Jugoslovena razgovarao sam veoma opširno sa preko dvadeset najčuvenijih trenera sa područja doskora velike Jugoslavije, te razgovore sam i snimao novinarskim diktafonom, te su delovi tih razgovora, jer je nemoguće a i besmisleno preneti ih u celini, koje će te videti u ovoj knjizi, potpuno autentični. . .

. . . Čak sam i ja, za ovakve knjige o košarci, morao da sačekam vremena koja su nagoveštavala više slobode da bih objavio ovakve knjige, koje sam dugovao svojim velikim sagovorncima, velikanima iz zavidnog treneskog sazvežđa, najvećim trenerima bivše Velike Jugoslavije, gospodi pok. Nebojši Popoviću, pok. Aleksandru Nikoliću, Ranku Žeravici, Mirku Novoselu i mnogim drugim, čije najvrednije ideje ću vam podariti ovom knjigom. . .

. . . Ali, pre toga da podsetim meni dragog čitaoca koji se već odlučio, uzimanjem u ruke ovakve jedne knjige koja nagoveštava vrlo ozbiljne sportske “teme i dileme”, da, dugoročno gledano, ljudska zatvorenost, ravnodušnost, što je u krajnjoj meri sebičnost, ne isplate se ni u životu, ni u politici, pa ni u sportskoj politici i sportskom životu uopšte.
  Zadatak svakog ljudskog bića je da deluje i više razmišlja o čovečanstvu i interesima ljudi, ostalih ljudi, nego da, vođen ličnim potrebama, ličnim interesima i pohlepom, sebično dozvoli da nam sada i ta globalistička civilizacija nametne neprirodne uzore.
  Niko nema pravo da nameće pojedincu izbor, jer svako zna da čini ono što
maksimizira njegov izbor i njegovo blagostanje. . .

. . . Ovo je knjiga koja, pored ostalog, sadrži bezbroj razgovora.
  Opisani su, bolje reći prepisani, brojni autentični moji razgovori sa velikim košarkaškim stručnjacima i igračima, svi odreda snimljeni novinarskim kasetofonom. . .

. . . Pri tome, nadam se da će te posebno time biti zadovoljni, postavio sam veoma visoke kriterijume oko toga s kim, kako i koliko i o čemu ću razgovarati. . .

. . .Svestan sam toga da vi, poštovani čitaoci, nažalost više nikada nećete biti u prilici da se ovako kao ja družite sa svim tim našim bivšim košarkaškim velikanima i zbog toga što neki od njih više nisu među nama, a dobrim delom i zbog toga što nećete imati prilike da tako strpljivo animirate, tokom dugog niza godina, tako veliki broj njih, spontano, bez ikakve užurbanosti ili nelagodnosti, bez ikakve potrebe da razgovarajući sa svojim sagovornikom birate efektne fraze ili konstatacije o svojoj najvećoj ljubavi – košarci.
  Vi, poštovani čitaoci, tu priliku, priznajte, niste imali jer je niste stvorili, niste ni došli bili do ideje da treba proučavati taj fenomen koji bi se mogao nazvati košarkaška inteligencija Jugoslovena. . .

. . . Nastavljam da pišem, dakle, posle par godina na temu “košarkaška inteligencija”, jer mi je palo napamet da ne bih smeo da propustim da citiram bar deo svog teksta o košarkaškom menadžeru, objavljenog u mojoj ranije pomenutoj knjizi, koji glasi:
  „Menadžer se, dakle, kroz kontinuirani mnogogodišnji rad u klubu stvara, pokazujući godinama , u mnogo prilika , da sam može mnogo da postigne, da ume da organizuje posao i to tako da organizuje posao da i drugi mogu mnogo da postignu na poslovima koji su im u klubu, u košarci povereni.
  Menadžer je mnogo puta nosilac svega, generator svega što vodi napretku. Kad se neko u klubu umori, menadžer mora da nastavi i da ponovo sve pokrene i da pri tome pokaže da je napravio pravu promenu.
  Menadžer je taj koji uvek mora da demonstrira da poznaje sve aktuelne, moderne trendove u sportu, a naročito u košarci, da uvek kaže ono što zna i može, da govori onoliko koliko mora. U svom radu mora da bude originalan i ne može i ne sme da kopira nikoga.
  Takav sportski radnik, kroz dugogodišnji rad u košarci se, onda, oseti. Oseti se to u određenom klubu, u određenoj košarkaškoj organizaciji, posle višegodišnjeg takvog rada, da je neko, počevši od fundamenta, naučio da upravlja i da zna da upravlja i rukovodi, da zna da vodi proces organizacije kluba, proces marketinga, selekcije, da zna da organizuje treninge, stručni rad u klubu, selekciju stručnjaka, selekciju igrača, da zna da postavi, nametne, održava i vodi strategiju kluba. Menadžer je taj koji ume da odabere najbolje realizatore, uporne i dosledne, određene klupske poltike. . .

. . . Ta moja kazivanja o košarkaškom menadžeru, citirana su ovde iz moje knjige „Kako se vodi košarka“. Tu knjigu sam pre sedam godina poslao Upravnom odboru KK „Crvena zvezda“, sa izričitim nalogom u „posveti“ da knjiga bude zavedena pod narednim brojem u knjizi protokola, da je niko od rukovodilaca ne može uzeti i prisvojti, te da bude dostupna svakom članu kluba.
  Kada je kasnije Ranko Žeravica postao sportski direktor Zvezde, pa video taj tekst o menadžeru, naredio je, kako mi godinu – dve kasnije reče sekretarica Kluba, da se taj tekst fotokopira u dvadesetak primeraka i podeli svakome od 17 zvezdinih trenera. . .

[Pismo KS SCG] [Urgencija UO KS SCG] [Prepiska UO KS SCG] [Pismo 4.maj 2006.] [Pismo 24.maj 2006.] [Pismo 30.maj 2006.] [Pismo Bojiću 2006.] [Komentar o Đeliću] [Pismo Đeliću 2006.] [Pismo PRESS-u] [Napredak] [Pismo dijaspori] [Pisma predsednicima] [Mediokritetima] [Pismo M. Petroviću] [Pismo Grupi 7] [Pismo bivšem . . .] [Press-ova jalovina] [Stojanoviću i Bojiću] [Pismo Koštunici] [Pismo Simeunoviću] [Pismo od Srđevića] [Bojiću i Stojanoviću] [Pisma krajem 2006.] [Zaostala pisma] [Tekstovi o Coli] [Skupštini KSS] [Nepoznatoj gospodi] [6 pisama, leto 2007.] [Pismo Kaponji] [Uhapsili knjige] [Članci iz arhive] [Pre Kapičića u KSS] [Sajtovo pismo] [Svađa u KSS] [Pisma iz Press-a]

• Home •
• Sadržaj knjige •
• Beleška o piscu •
• Veštine objektivnosti •
• Koš. inteligencija •
• Lakoća kon. istine •
• Milutin Luta Pavlović •
• Nebojša Popović •
• Aleksandar Nikolić •
• Ranko Žeravica •
• Mirko Novosel •
• Svetislav Pešić •
• Slobodan Ivković •
• Zoran Moka Slavnić •
• Bora Cenić •
• Igor Rakočević •
• Đorđe Andrijašević •
• Aca Trica Petrović •
• Dragan Kapičić •
• Saša Stefanović •
• Marin Sedlaček •
• Igor Kokoškov •
• Zlatna košarka •
• 500 pisama •
• Katalogizacija •
• Komentar, Novi put •
• Komentari o knjizi •
• Knjiga utisaka 1 •
• Knjiga utisaka 2 •
• Kongres košarkaša •

Zvonko Matutinović

Naslovna strana